Jov 1 — Kada pravednik pati, a nebo vidi

Jov 1 ne počinje u palati, hramu, ili na bojnom polju.

Počinje čovekom.

Stvarnim čovekom, u stvarnoj zemlji, sa stvarnom porodicom, stvarnim domaćinstvom, stvarnim imanjem, stvarnim bogosluženjem, i stvarnom tugom koja mu se približava iako on to još ne zna.

Pre nego što Jov išta izgubi, Sveto pismo nam pokazuje ko je on pred Bogom. Ovo je važno. Jovova patnja nije predstavljena kao kazna za tajnu opačinu. Predstavljena je pod pogledom neba, gde sam Bog svedoči o čestitosti svog sluge.

Zato moramo tiho ući u Jov 1. Ne kao posmatrači koji gledaju tuđi bol, već kao bogomoljci koji mole Gospoda da nas nauči kako izgleda vera kada sve vidljivo počne da se ruši.

Postoje poglavlja Svetog pisma koja objašnjavaju patnju. Jov 1 čini nešto još dublje. Dopušta nam da stojimo blizu pravednog stradalnika i posmatramo šta se dešava kada nebo vidi ono što zemlja ne može da vidi.

Pravedan čovek u slomljenom svetu

Jov 1:1 Bio jedan čovek u zemlji Uzu, po imenu Jov, i taj čovek beše dobar i pravedan, i bojaše se Boga i uklanjaše se oda zla.

Prva stvar koju nam Bog govori o Jovu nije šta je posedovao, već ko je bio.

Bio je “dobar i pravedan.” Ovo ne znači da je Jov bio bez greha u apsolutnom smislu. Samo je Hristos bez greha. Ali znači da je Jov bio celog srca pred Bogom. Nije bio dvoličan. Nije živeo jedan život u javnosti, a drugi u tajnoj pobuni. Njegovo srce bilo je okrenuto ka Gospodu.

Jov se bojao Boga. Taj strah nije bio užas roba koji se krije od okrutnog gospodara. Bilo je to sveto strahopoštovanje čoveka koji je znao da je Bog zaista Bog. Jov je živeo pod težinom božanske stvarnosti. Nije se odnosio prema Gospodu kao prema ideji, običaju ili verskom ukrasu. Bog je bio središte njegovog života.

A Jov se “uklanjao od zla.” Okretao se od njega. Nije sklapao mir sa grehom. Nije negovao ono što žalosti Boga. Njegova pravednost nije bila samo nešto što je tvrdio; ona je oblikovala pravac njegovih koraka.

Ovo je važno jer je Jov živeo u slomljenom svetu. Pravednost ga nije stavila van domašaja patnje. Čestitost nije učinila njegov dom nedodirljivim. Osetljiva savest ga nije oslobodila od duboke tuge.

Ponekad tiho pretpostavljamo da, ako hodimo pravedno, bol treba da prođe pored naših vrata. Ali Jov 1 nas uči da pravednici mogu duboko da pate. Ne zato što ih je Bog zaboravio. Ne zato što ih je nebo izgubilo iz vida. Ne zato što je njihova vera propala.

Jovova pravednost je stavljena na početak priče kako ne bismo pogrešno razumeli njegov bol. Njegova patnja nije posledica božanskog nemara. Ona se nalazi unutar tajne veće nego što Jov može da sagleda.

I čak ovde, pre nego što gubici dođu, poglavlje počinje da nas uči: Bog poznaje Svoje sluge. On vidi srce. On svedoči o onome što je istinito u njima, čak i kada ih drugi kasnije pogrešno razumeju.

Blagoslov je bio stvaran, ali nije bio Jovov bog

Jov je bio veoma blagosloven. Sveto pismo opisuje njegovu decu, njegov dom, njegove sluge i njegovo imanje. Imao je sedam sinova i tri kćeri. Imao je ovce, kamile, volove, magarice, i veoma veliko domaćinstvo. Bio je “najveći od svih ljudi na istoku.”

Jov 1:2-3 I rodi mu se sedam sinova i tri kćeri. A blaga njegova beše sedam hiljada ovaca i tri hiljade kamila, i pet stotina jarmova volova, i pet stotina magarica, i čeljadi vrlo mnogo, tako da on beše najveći od svih ljudi na istoku.

Blagoslov je bio stvaran. Jovov život nije bio malen. Imao je izobilje, odgovornost, uticaj i porodičnu radost. Njegovi sinovi su se okupljali jedni kod drugih u kućama. Njegove kćeri su bile uključene u gozbe. Bilo je topline, zajedništva i slavlja.

Ali postoji nešto lepo skriveno u tome kako se Jov odnosi prema blagoslovu. On ne tretira blagostanje kao dozvolu da zaboravi Boga. Ne dozvoljava udobnosti da otupi njegovu duhovnu budnost.

Jov 1:5 I kad bi prošli dani gozbe, slaše Jov i osvećivaše ih, ustajući rano i prinoseći žrtve paljenice prema broju svih njih; jer govoraše Jov: može biti da su sagrešili sinovi moji i pohulili na Boga u srcu svom. Tako činjaše Jov svagda.

Jov je nosio svešteničku brigu za svoj dom. Ustajao je rano. Prinosio je žrtve paljenice. Nije razmišljao samo o spoljašnjem ponašanju, već i o skrivenom mestu srca: “Može biti da su sagrešili sinovi moji i pohulili na Boga u srcu svom.”

Ovo je ljubav oca koji razume da najdublja opasnost nije siromaštvo, bolest ili spoljašnji gubitak. Najdublja opasnost je srce okrenuto od Boga.

Jovovi blagoslovi ga nisu posedovali. Uživao je u onome što mu je Bog dao, ali se nije klanjao daru. Voleo je svoju decu, ali ih nije stavljao iznad Gospoda. Upravljao je izobiljem, ali je ostao budan pred Bogom.

Ovo je reč koja nas ispituje. Blagoslov može ili da omekša srce u zahvalnosti, ili tiho da nauči dušu da se drži onoga što se može uzdrmati. Jov nam pokazuje drugačiji put. On prima od Boga, brine se o onome što mu Bog daje, moli se za svoj dom, i drži svoju dušu pognutu pred Darodavcem.

Pre nego što je Jov opljačkan, vidimo da je njegovo bogosluženje već bilo stvarno. Nije bio veran zato što je izgubio sve. Bio je veran dok je imao mnogo.

Kada nebo vidi ono što zemlja ne može da vidi

Jov 1:6 A kad jedan dan dođoše sinovi Božiji da stanu pred Gospodom, dođe i Sotona među njih.

Odjednom se prizor menja.

Zemlja nije jedino mesto na kome se posmatra Jovov život. Postoji nebeski prizor. Postoji razgovor koji Jov ne može da čuje. Postoji duhovna dimenzija iza onoga što će se uskoro odigrati na zemlji.

Ovo ne znači da se svaka tuga u našem životu može objasniti ovakvim prizorom. Sveto pismo nam ne daje dozvolu da nepromišljeno tvrdimo stvari o tuđoj patnji. Ali u Jovovoj priči, Bog dovoljno odgrće zavesu da bi nas naučio nečemu svetom: dešava se više nego što onaj ko pati može da vidi.

Jov će sedeti u pepelu ne znajući za ovaj razgovor. Tugovaće a da mu razlog nije dat. Plakaće bez ikakvog objašnjenja u ruci. Ali čitaocu je dozvoljeno da zna da Jov nije zaboravljen.

Gospod ga vidi.

Jov 1:8 I reče Gospod Sotoni: Jesi li video slugu mog Jova? Jer ga nema takvog na zemlji, čoveka dobrog i pravednog, koji se boji Boga i uklanja se oda zla?

Bog naziva Jova “sluga moj.” Ta fraza je puna nežnosti i časti. Pre nego što Sotona optuži, Bog identifikuje. Pre nego što ispit počne, Bog svedoči. Pre nego što Jovovi prijatelji ikada progovore pogrešno o njemu, Bog je već istinito progovorio nad njim.

Sotonina optužba je da je Jovova vera samo trgovina. On nagoveštava da Jov voli Boga zato što ga je Bog blagoslovio. Ukloni ogradu, ukloni imanje, i Jov će prokleti Boga.

Jov 1:9-11 A Sotona odgovori Gospodu i reče: Eda li se uzalud Jov boji Boga? Nisi li ga ti ogradio i kuću njegovu i sve što ima od svuda unaokolo? Delo ruku njegovih blagoslovio si, i stoka se njegova umnožila na zemlji. Nego pruži ruku svoju, i dotakni se svega što ima, psovaće te u brk.

Ova optužba nije samo protiv Jova. Ona je takođe optužba protiv Božje dostojnosti. Sotona u suštini kaže: “Niko Te ne voli zbog Tebe samog. Svi vole samo ono što daješ.”

To je pitanje koje drhti ispod Jova 1. Da li je Bog dostojan kada darovi nestanu? Da li je Gospod i dalje Bog kada se ograda spusti? Da li bogosluženje može da ostane kada se život više ne oseća zaštićenim?

Bog dozvoljava iskušenje, ali postavlja granicu.

Jov 1:12 A Gospod reče Sotoni: Evo ti u ruke sve što ima, samo na njega ne diži ruke svoje. I Sotona otide ispred Gospoda.

Ovaj stih je svečan. Treba da nas utiša. Neprijatelj je stvaran, ali nije svemoćan. Ide samo dokle mu Bog dozvoli. Zloban je, ali je ograničen. Namerava razaranje, ali ne može da obori Božji presto.

Jov ništa od ovoga ne zna. Ne zna da je nebo svedočilo o njemu. Ne zna da se sa njegovom verom postupa kao sa dragocenošću. Ne zna da će njegovo bogosluženje odgovoriti na optužbu izrečenu u nevidljivom svetu.

Ponekad ranjena duša pomisli: “Ako ne mogu da vidim šta Bog radi, možda se ništa sveto ne dešava.” Jov 1 nam nežno govori suprotno. Nevidljivo nije prazno. Nebo nije tiho zato što je Bog odsutan. Postoje stvarnosti koje se drže pred Gospodom, a koje mi još ne možemo da razumemo.

Gubici koji su dolazili jedan za drugim

Tuga počinje jednog običnog dana.

Jovovi sinovi i kćeri jedu i piju vino u kući svog najstarijeg brata. Život teče kao i obično. Niko se to jutro ne budi znajući da će se oblik porodice promeniti pre nego što padne noć.

Onda dolaze glasnici.

Prvo su odvedeni volovi i magarice, a sluge pobijene. Onda pada oganj i sažiže ovce i sluge. Onda Haldejci odvode kamile i ubijaju sluge. Onda dolazi poslednja vest, ona koju nijedan roditelj nikada ne bi trebalo da čuje.

Jov 1:18-19 Dok ovaj još govoraše dođe drugi i reče: Sinovi tvoji i kćeri tvoje jeđahu i pijahu vino u kući najstarijeg brata svog, i gle, vetar velik dođe ispreko pustinje i udari u četiri ugla od kuće, te pade na decu, i pogiboše; i utekoh samo ja sam da ti javim.

Fraza se ponavlja kao teško zvono: “dok ovaj još govoraše.” Nema vremena da se predahne između gubitaka. Nema prostora da se čovek pribere. Nema blagog odvijanja. Tuga se obrušava talas za talasom.

Ne smemo pohitati pored ovoga.

Jov je izgubio svoje sredstva za život. Izgubio je sluge koji su bili deo njegovog doma. Izgubio je vidljive dokaze godina rada i blagoslova. A onda je, najbolnije od svega, izgubio svoju decu.

Biblija od nas ne traži da se pretvaramo da je ovo malo. Vera nije obamrlost. Poverenje nije poricanje. Jovov bol je ogroman, i poglavlje dopušta da ostane ogroman.

Neki od onih koji čitaju ove reči poznaju nešto od naglog gubitka. Telefonski poziv. Dijagnozu. Vrata koja se otvaraju sa strašnom vešću. Dan koji je počeo kao svaki drugi, a završio se time da je život podeljen na pre i posle.

Ako ste to vi, Jov 1 ne stoji nad vama sa hladnim objašnjenjima. On seda pored vas. Govori vam da se Sveto pismo ne plaši nepodnošljive tuge. Pokazuje čoveka koji pripada Bogu, a ipak nije pošteđen zdrobljujuće težine žalosti.

Postoje gubici koji ostavljaju dušu nesposobnu da sastavi punu rečenicu. Postoje trenuci kada je sve što čovek može da učini da razdere svoju odeždu, pogne glavu, i diše pred Bogom. Jovova priča daje dostojanstvo tom mestu.

Tuga koja pada ničice pred Bogom

Jov 1:20 Tada usta Jov, i razdre plašt svoj, i ostriže glavu svoju, i pade na zemlju i pokloni se,

Jov ne reaguje kao kamen.

Razdire svoj plašt. Ostriže svoju glavu. Ovo su znaci duboke žalosti. Njegovo telo govori jezikom tuge. On ne prekriva svoj bol religijskim izvođenjem. Ne pretvara se da je nedirnut.

Ali onda Sveto pismo kaže nešto zapanjujuće: on je “pao na zemlju i poklonio se.”

Ne zato što je gubitak sam po sebi bio dobar. Ne zato što je smrt bila lepa. Ne zato što tuga nije imala žalac. Jov se klanjao zato što je Bog i dalje bio Bog, čak i na zemlji.

Ovo nije uglađeno bogosluženje. Nije bogosluženje iz hrama sa uređenim rečima i stalnim melodijama. Ovo je slomljeno bogosluženje. Bogosluženje u ravni prašine. Bogosluženje u pocepanoj odeždi i sa ostriženom glavom. Bogosluženje sa mesta gde ništa nema smisla.

Postoji vrsta bogosluženja koja se uzdiže iz blagoslova, i ona je lepa. Ali postoji i bogosluženje koje pada ničice u tuzi, i nebo ga prima kao dragoceno.

Jov ne otpada od Boga. On pada pred Bogom.

Ta razlika je sveta.

Mnogi ranjeni vernici se plaše da njihova tuga znači da su izneverili. Ali Jov nas uči da tuga i bogosluženje mogu postojati u istom drhtavom telu. Suze ne poništavaju veru. Jadikovka ne poništava strahopoštovanje. Slomljeno srce se i dalje može pokloniti pred Gospodom.

Gospod je dao, i Gospod je uzeo

Jov 1:21 I reče: Go iziđoh iz utrobe matere svoje, go ću i otići opet onamo. Gospod dade, Gospod uze, da je blagosloveno ime Gospodnje.

Ovo su jedne od najsvetijih reči koje je ikada izgovorio čovek koji pati.

Jov počinje tamo gde počinje svaki ljudski život: golotinjom. Ulazimo u svet praznih ruku. Svaki dah posle toga je dar. Svaka osoba koju volimo, svaki obrok, svaka zaštitnička milost, svaki obični dan, svaka snaga koju uzimamo zdravo za gotovo, prvo je došla k nama iz Božje ruke.

“Gospod je dao.”

Jov ne poriče dobrotu onoga što je primio. Ne umanjuje darove zato što ih sada više nema. Bili su stvarni darovi. Njegova deca su bila stvaran dar. Njegovo blagostanje je bilo stvaran dar. Godine radosti su bile stvaran dar.

Ali Jov takođe kaže: “i Gospod je uzeo.”

Ove reči nisu lake. Ne bi trebalo da se nemarno koriste prema nekome ko je u svežoj tuzi. Nisu parola kojom se ućutkuje bol. One su drhtavo ispovedanje čoveka na zemlji, koji govori iznutra sopstvene patnje.

Jov shvata da sve što je imao nikada zapravo nije bilo njegovo da njime upravlja. Primio je od Boga, i sada poverava ono što mu je oduzeto nazad u tajnu Božje vladavine.

Onda dolazi bogosluženje: “blagosloveno ime Gospodnje.”

Jov blagosilja ime Gospodnje, a ne tugu. Ne naziva zlo dobrim. Ne slavi smrt. Blagosilja samog Gospoda. Drži se Božje dostojnosti kada su Božji putevi iznad njegovog razumevanja.

Ovo je jedno od najdubljih mesta do kojih vera može da dopre: da blagosilja Boga dok srce krvari.

Možda ne glasno. Ne lako. Ne bez suza. Ali istinski.

Postoje vremena kada bogosluženje nije pesma podignuta silom, već šapat koji drži na okupu blagodat: “Blagosloveno ime Gospodnje.”

Kada duša odbija da optuži Boga

Jov 1:22 U svemu tome ne sagreši Jov, niti reče štogod bezumno za Boga.

“U svemu tome.”

Ove tri reči nose težinu čitavog poglavlja. U svemu gubitku. U svom šoku. U svim pitanjima bez odgovora. U svim ispražnjenim sobama. U svoj tišini nakon što su glasnici prestali da govore.

Jov ne sagreši.

Ovo ne znači da je Jov razumeo. Ne znači da nije osećao muku. Ne znači da naredna poglavlja neće sadržati pitanja, jadikovke, borbu. Jov će izgovoriti mnoge reči sa gomile pepela. Uzdisaće. Pitaće se. Čeznuće za odgovorom.

Ali ovde, u prvom zdrobljujućem udarcu, on ne optužuje Boga bezumno.

Iskušenje u patnji nije samo da tugujemo. Tuga je ljudska. Iskušenje je da dopustimo da se tuga stvrdne u optužbu protiv Božjeg karaktera. Da kažemo: “Bog nije dobar. Bog nije veran. Bog nije dostojan. Bog je postao moj neprijatelj na nepravedan način.”

Jov odbija taj put.

On ne razume Božju ruku, ali ne kleveće Božje srce.

Ovo je sveta razlika. Mnogim vernicima je potrebna dozvola da iskreno donesu tugu pred Gospoda, dok i dalje odbijaju laž da je Bog okrutan. Psalmi su puni jadikovki. Proroci plaču. Sam naš Gospod Isus je vapio u muci sa krsta. Sveto pismo ne zabranjuje iskren bol.

Ali Jov 1 nas poziva da se udaljimo od bezumne optužbe. Poziva nas da drhtimo pred tajnom, a da ne proglasimo Boga nepravednim. Uči nas da svoju muku stavimo u Gospodnje prisustvo, umesto da muku koristimo kao razlog da Ga napustimo.

Ovde postoji blagodat za ranjenu dušu. Ako su vaše reči bile oskudne, ako su vaše molitve bile slabe, ako se vaše srce osećalo omamljeno, Gospod zna. Pitanje nije da li možete da objasnite svoju patnju. Pitanje je da li ćete, blagodaću, nastaviti da se okrećete ka Onome koji ostaje dostojan i kada je život slomljen.

Kako Jov 1 upire prstom ka Hristu

Jov je pravedan stradalnik, ali nije poslednji pravedan Stradalnik.

Jov nas upućuje napred, ka Isusu Hristu.

Jov je nazvan “dobar i pravedan,” a ipak je i dalje bio čovek kome je potrebna Božja milost. Isus je zaista Savršeni. Bezgrešno Jagnje. Sin koji je uvek ugađao Ocu. Onaj u kome nije bilo greha, ni prevare, ni skrivene pobune, ni senke zla.

I On je patio.

Ako nas Jov uči da pravednici mogu da pate, krst nam pokazuje ovu istinu u njenom najpunijem i najsvetijem svetlu. Najpravedniji Čovek koji je ikada živeo bio je takođe Čovek boli.

Isus je bio optužen iako nevin. Bio je razodenut iako čist. Bio je ismejan iako slavan. Bio je proboden iako bez mane. Ušao je u tugu ne kao daleki posmatrač, već kao stradalni Spasitelj koji je poneo greh, sramotu, osudu i smrt za Svoj narod.

Isaija 53:3 Prezren beše i odbačen između ljudi, čovek bolan i koji je okusio bolesti, i kao onaj od koga ljudi zaklanjaju lice svoje; prezren beše i ne marismo za njega.

Jov je izgubio mnogo, ali Isus je dao Sebe.

Jov je sedeo u pepelu, ali Isus je visio na krstu.

Jov nije znao za nebeski razgovor iza svoje patnje, ali Isus je znao za čašu pred Sobom i ipak je rekao da Ocu.

U Jovu 1, Sotona optužuje slugu. Na krstu, optužitelju je zauvek odgovoreno poslušnošću, krvlju i vaskrsenjem Sina Božjeg. Isus dokazuje da ljubav prema Ocu nije izgrađena na udobnosti. On je poslušan kroz agoniju. Predaje Sebe Ocu čak i kada tama pokriva zemlju.

Luka 23:46 I povikavši Isus glasno reče: Oče! U ruke Tvoje predajem duh svoj. I rekavši ovo izdahnu.

Ovde konačno mora da pogleda ranjeni vernik.

Ne samo ka Jovu na zemlji, već ka Hristu na krstu. Ne samo ka sluzi koji je patio ne znajući zašto, već ka Spasitelju koji je patio da bi nas vratio Bogu.

Zbog Isusa, naša patnja nikada nije cela priča. Zbog Isusa, tuga nema poslednju reč. Zbog Isusa, Bog koga ne možemo uvek da razumemo jeste Bog koji se približio, uzeo telo, podneo rane, i pobedio grob.

Krst ne odgovara na svako pitanje na način koji zadovoljava radoznalost. On čini nešto bolje. Pokazuje nam Božje srce.

A to srce je sveta ljubav.

Šta Jov 1 uči ranjenu dušu

Jov 1 nas uči da čovek može duboko da pripada Bogu, a ipak duboko da pati.

Ovo nije mala pouka. Mnoga srca su bila ranjena idejom da je patnja uvek dokaz ličnog neuspeha. Jovova priča ne dozvoljava taj jednostavan odgovor. Sam Bog naziva Jova Svojim slugom pre nego što patnja počne.

Jov 1 nas uči da nebo vidi više nego što zemlja može da vidi.

Jovovi prijatelji će kasnije gledati njegovu patnju i izvlačiti pogrešne zaključke. Pretpostaviće da razumeju šta Bog radi. Ali oni ne znaju za nebeski prizor. Ne znaju šta je Bog rekao o Jovu. Ne znaju za nevidljivu optužbu na koju se odgovara kroz Jovovu veru.

Ovo treba da nas učini smernim prema tuđem bolu. Treba da budemo spori u objašnjavanju, spori u osuđivanju, spori u govoru kao da možemo da čitamo skrivene Božje namere. Ponekad je najsvetija stvar koju možemo da uradimo da sednemo blizu onoga ko pati, plačemo sa njim, i odbijemo lake odgovore.

Jov 1 nas uči da tuga nije suprotnost veri.

Jov je razderao svoj plašt. Ostrigao je svoju glavu. Pao je na zemlju. Ovo nisu bila dela neverstva. Bili su to iskreni pokreti slomljenog čoveka. Vera od nas ne zahteva da se ponašamo kao da nas žalost nije dotakla.

Ali Jov 1 nas takođe uči da bogosluženje može ostati čak i kada razumevanje nestane.

Postoji mesto u Bogu gde duša kaže: “Ne znam zašto. Ne znam dokle. Ne znam šta radiš. Ali znam da si Ti Bog. Znam da si dao. Znam da sam došao ni sa čim. Znam da je Tvoje ime i dalje dostojno da bude blagosloveno.”

Ova vrsta bogosluženja nije proizvedena ljudskom snagom. To je blagodat. To je skriveno Božje delo u duši. To je Duh koji drži čoveka kada njegove sopstvene ruke više nemaju snage da se drže.

Jov 1 nas uči da optužba neprijatelja nije poslednja reč nad Božjim narodom.

Sotona je pogledao Jova i video trgovinu. Bog je pogledao Jova i video slugu. Neprijatelj je tražio slom. Bog je znao stvarnost vere koju je oblikovao u Svom detetu.

A u Hristu, ovo postaje još dragocenije. Optužitelj može da besni, ali Isus posreduje. Neprijatelj može da preseva, ali Gospod se moli za Svoje. Vernikov život se ne drži optužbom, već vernom milošću Spasitelja.

Zato, ako čitate Jov 1 iz ranjenog mesta, ne prisiljavajte sebe da budete jači nego što jeste. Dođite iskreno pred Boga. Donesite razderana mesta. Donesite pitanja. Donesite tišinu. Donesite molitve koje nemaju rečitosti.

I ako je sve što možete da učinite to da padnete pred Njim, padnite tamo.

Padnite pred Bogom koji vidi ono što vi ne možete da vidite.

Padnite pred Ocem koji je dao Svog Sina.

Padnite pred Spasiteljem koji je ušao u patnju i vaskrsao iznad smrti.

Padnite pred Gospodom čije je ime i dalje dostojno, čak i kada je vaše srce slomljeno.

Kratka molitva

Oče, drži me blizu kada ne mogu da razumem Tvoje puteve. Nauči me da verujem Tvom srcu kada je Tvoja ruka skrivena od mene. Sačuvaj me da Te bezumno ne optužim u dan tuge. Daj mi blagodat da se klanjam sa zemlje, da blagosiljam Tvoje ime kroz suze, i da vidim Isusa, savršeno pravednog Stradalnika, koji je poneo krst za mene. Gospode, ojačaj moju veru gde je slaba, uteši moje srce gde je ranjeno, i pomozi mi da ostanem pred Tobom. U ime Isusovo, amin.

Pitanja za razmišljanje

1. Šta mi Jov 1 pokazuje o razlici između spoljašnjeg blagoslova i istinskog bogosluženja Bogu?

2. Gde sam u iskušenju da poverujem da patnja znači da me je Bog zaboravio?

3. Kako me Jovov odgovor uči da iskrenu tugu donesem pred Gospoda, a da ne okrenem svoje srce protiv Njega?

4. Na šta me podseća nebeski prizor u Jovu 1 u vezi sa onim što ne mogu da vidim u vremenima iskušenja?

5. Kako mi Isus, savršeno pravedni Stradalnik, pomaže da verujem Ocu u sopstvenoj patnji?