Jov 19 počinje sa samog dna.
Prijatelji su ga slomili rečima. Porodica ga je napustila. Sopstveno telo mu propada. Potpuno je sam, ismejan i zaboravljen.
A onda — iz te najdublje jame, kada mu ništa više nije ostalo i nema razloga da se nada — Jov podiže lice i izgovara najveličanstvenije ispovedanje vere u čitavom Starom zavetu.
„Ja znam da je moj Iskupitelj živ."
Satrven rečima
Jov 19:2
„Dokle ćete mučiti dušu moju i satirati me rečima?"
Jov počinje tako što imenuje ranu koju su mu prijatelji naneli.
„Satirati me rečima." Njihovi govori nisu utešili — zdrobili su. Reči, pogrešno upotrebljene, mogu slomiti dušu jednako sigurno kao i svaki udarac.
Dokle, pita on. Dokle će ovo trajati. To je vapaj nekoga ko je iznuren ne samo patnjom, već i onima koji su trebalo da mu pomognu.
Svi su ga izneverili
Jov 19:14
„Rodbina moja odusta, i znanci moji zaboraviše me."
Jov nabraja svoje gubitke, i oni su potpuni.
Rodbina ga je izneverila. Najbliži prijatelji su ga zaboravili. Oni koje je voleo okrenuli su mu leđa. Čak ga i stranci u sopstvenoj kući tretiraju kao tuđina. Sam je na najdublji način na koji čovek može biti sam — napušten od svih koji su trebalo da ostanu.
Ako ste iskusili tu posebnu vrstu bola — izneveravanje porodice, zaborav prijatelja, usamljenost napuštenosti baš onda kada vam je najviše bio potreban neko — Jov 19 je vaše poglavlje. On je osetio svaki sloj toga.
Smilujte se na mene
Jov 19:21
„Smilujte se na me, smilujte se na me, prijatelji moji, jer se ruka Božija dotače mene."
A onda vapaj, udvojen od očajanja: „Smilujte se na me, smilujte se na me."
To je najogoljenija molba u čitavoj knjizi. Ne za odgovore. Ne za opravdanje. Samo za sažaljenje — za trunku milosti od bilo koga, ma koga.
Zastanite nad time koliko je ovo ljudski. Ispod sveg našeg bogoslovlja i svih naših napora, ponekad je najdublji vapaj srca upravo ovaj: smiluj mi se. Budi blag prema meni. Stigao sam do kraja sebe.
I evo čuda — ovo je tačno onaj vapaj koji Bog uvek čuje. Molba koju su Jovovi prijatelji ignorisali jeste molba koju Otac nikada ne odbija.
Znam da je moj Iskupitelj živ
Jov 19:25–27
„Ja znam da je živ moj Iskupitelj, i na pošljedak da će stati nad prahom; i ako se ova koža moja i rašćini, opet ću u telu svom videti Boga. Ja isti videću ga, i oči moje gledaće ga, a ne tuđe..."
A sada — sa samog dna — uzdiže se planina.
Jov je izgubio sve. Telo mu propada, prijatelji su otišli, nada mu izgleda pokopana. A iz te praznine, sa izvesnošću koja prkosi svim njegovim okolnostima, on izjavljuje:
„Znam da je moj Iskupitelj živ."
Ne „nadam se." Ne „možda." Znam. Jov iznenada, verom, vidi ono što mu njegove oči nikada ne bi mogle pokazati.
Vidi Iskupitelja — živog, srodnika-branitelja koji će jednog dana stati na zemlji i sve postaviti na svoje mesto.
Vidi vaskrsenje — da će, iako mu telo istruli u grobu, „ipak u telu svom videti Boga." Smrt neće biti kraj. On će ustati, i on će videti.
Vidi, najčudesnije od svega, lični susret — „ja isti videću ga, i oči moje gledaće ga, a ne tuđe." Ne dalekog boga. Sopstvenim očima, u sopstvenom vaskrslom telu, gledajući svog Boga, licem u lice.
Ovo je jevanđelje koje se probija kao zora kroz najstariju tamu. Iskupitelj koga je Jov ispovedio zaista živi. On je zaista stao na zemlji. On je zaista pobedio grob. I zato što On živi, svi koji su Njegovi jednog dana će stati u vaskrslom telu i videti Boga sopstvenim očima.
Blaga reč za čitaoca
Jov 19 je za najniža mesta.
Za dane kada su vas reči drugih slomile, kada vas je porodica izneverila a prijatelji zaboravili, kada osećate da vam sopstveno telo ili um popuštaju, i kada je sve što možete prošaptati „smiluj mi se."
Jer upravo iz tog mesta Jov je izgovorio najistinitiju stvar koju je ikada rekao: „Znam da je moj Iskupitelj živ."
Možda to danas ne možete osetiti. Ali je i dalje istinito. Vaš Iskupitelj živi. On će stati na zemlji. I dolazi dan — siguran kao Njegov prazan grob — kada ćete Ga videti sopstvenim očima, celi, isceljeni i kod kuće.
Držite se toga, čak i sa dna. Naročito sa dna. Grob nije kraj vaše priče. Živi Iskupitelj jeste.
Pitanja za razmišljanje
- Jov je izgovorio svoje najveće ispovedanje vere sa svoje najniže tačke. Kako vas ohrabruje to što je „znam da je moj Iskupitelj živ" izgovoreno sa samog dna?
- Jov je čeznuo samo da bude sažaljevan kada su ga svi izneverili. Kako vas teši to što je vapaj „smiluj mi se" onaj koji Bog nikada ne odbija?
- Jov je izjavio da će videti Boga „ja isti... a ne tuđe," u vaskrslom telu. Kako sigurna nada da ćete svog Iskupitelja videti sopstvenim očima menja način na koji se suočavate sa gubitkom?
Kratka molitva
Gospode, čak i kada su me reči slomile i svi me izneverili, nauči me da kažem ono što je Jov rekao: znam da moj Iskupitelj živi.
Kada je sve što mogu da prošapćem „smiluj mi se," hvala Ti što uvek čuješ taj vapaj.
Hvala Ti što moj Iskupitelj živi, što je stao na zemlji, što je pobedio grob — i što ću Te jednog dana videti sopstvenim očima, celog i kod kuće.
Drži me do tog dana. Moja nada nije u mojim okolnostima. Ona je u mom živom Iskupitelju.
Amin.
JMS