Pastir koji poznaje svoje — Razmišljanje o Jovanu 10

Jovan 10 nas uvodi u jedno od najnežnijih i najdubljih otkrivenja Isusa u celim Jevanđeljima. On nije samo Učitelj, Gospod, Mesija i Sin Božji. On je Pastir koji poznaje svoje.

Celo ovo poglavlje proučavamo u svetlu ovih reči: Isus poznaje Svoje ovce, poziva ih, vodi ih, štiti ih, i polaže Svoj život za njih. Poglavlje nije samo o verskom vođstvu ili duhovnoj sigurnosti, iako obuhvata i jedno i drugo. Ono je o pripadanju Hristu.

Postoji duboki mir u tome da nas Isus poznaje. Ne posmatrane izdaleka. Ne hladno procenjivane. Ne upamćene kao jedne od mnogih. Poznate s ljubavlju. Poznate s milošću. Poznate istom svetom pažnjom kojom Otac i Sin poznaju jedno drugo.

Da bismo ispravno čitali Jovana 10, moramo usporiti. Moramo dozvoliti da glas Pastira postane važniji od svakog drugog glasa. Moramo dozvoliti da nas Njegove reči nežno ispitaju: Čiji glas sledim? Gde tražim život? Da li zaista verujem da sam siguran/sigurna u Njegovoj ruci?

Isus ne izgovara ove reči kao daleka figura. On govori kao Onaj koji se približava, ulazi u ovčiji tor, poziva svoje po imenu, i izvodi ih u život.

Pastir progovara nakon što je slepac isteran

Jovan 10 dolazi neposredno posle Jovana 9, gde Isus isceljuje čoveka rođenog slepog. Čovek prima vid, ali ga verske vođe odbacuju. Ispituju ga, pritiskaju ga, i na kraju ga isteruju.

Tada ga Isus pronalazi.

To duboko znači. Pre nego što Isus govori o Sebi kao Dobrom Pastiru, On nam je već pokazao šta Dobri Pastir čini. On traži onoga ko je odgurnut u stranu. On prima onoga koga drugi odbacuju. On daje vid, veru i obožavanje.

Zato kada Isus kaže: „Ja sam pastir dobri”, On nam ne daje versku metaforu sa sigurne razdaljine. On otkriva Svoje sopstveno srce u delu. On, u suštini, kaže: „Ovo sam Ja. Nalazim Svoje ovce. Branim ih. Vodim ih u Očje okrilje.”

Poglavlje se takođe suočava sa lažnim pastirstvom. Postoje lopovi, tuđinci i najamnici. Postoje glasovi koji koriste ljude umesto da ih vole. Postoje duhovni uticaji koji rasejavaju umesto da sabiraju. Isus stoji nasuprot svima njima.

Dobri Pastir ne iskorišćava ovce. On daje Sebe za njih.

Isus poznaje Svoje

Jedna od najlepših izjava u Jovanu 10 jeste ujedno i jedna od najdubljih: „Ja poznajem svoje, i moje mene poznaju.”

Biti poznat od Hrista znači više nego biti primećen. On zna strahove koje retko izgovaramo. On zna rane koje prikrivamo. On zna grehe koje ispovedamo i grehe koje se još uvek mučimo da imenujemo. On zna čežnje koje bole ispod naših molitava.

I ipak nas naziva Svojima.

Ovo nije plitka uteha. To je sveta uteha. Isus upoređuje Svoje poznavanje ovaca sa Svojim zajedništvom sa Ocem: „kao što mene zna Otac i ja znam Oca.” To oduzima dah. Pastirovo poznavanje nije uzgredno. Ono je prisno, verno, zavetno i puno ljubavi.

Ponekad dolazimo Bogu pokušavajući da objasnimo sebe. Donosimo svoje razloge, svoju prošlost, svoju zbunjenost, svoju odbranu. Ali Jovan 10 nas poziva u tiše mesto. Pre nego što progovorimo, On zna. Pre nego što sami sebe razumemo, On zna. Pre nego što uspemo da pronađemo prave reči, On je već Pastir.

Ovo ne čini molitvu nepotrebnom. Ono čini molitvu sigurnom.

Glas koji nas poziva po imenu

Isus kaže da Njegove ovce čuju Njegov glas. Ovo ne znači da svaki vernik čuje na isti način, sa istom jasnoćom, ili bez borbe. Mnogi od nas poznaju periode kada Bog izgleda tih, kada molitva deluje suvo, kada nas buka života ometa da slušamo.

Ali srce ovce se milošću uvežbava da prepozna Pastira.

Njegov glas je u skladu sa Njegovim karakterom. On ne govori surovošću optužbe, panikom straha, ili laskanjem ponosa. On govori istinu, ali Njegova istina nas vodi ka pokajanju i životu. On uverava, ali ne zdrobljava. On ispravlja, ali ne napušta. On poziva, i Njegov poziv nosi miris Njegove sopstvene ljubavi.

U svakodnevnom životu, učenje Njegovog glasa se često dešava polako. Čujemo Ga u Svetom pismu. Osećamo Njegovu blizinu u molitvi. Bivamo iznutra opomenuti kada počnemo da lutamo. Bivamo privučeni nazad kada nam srca ohladne. Počinjemo da prepoznajemo razliku između glasa koji tera i Glasa koji vodi.

Tuđinčev glas nas povlači dalje od Hrista. Pastirov glas nas dovodi kući, Njemu.

Vrata, Pastir, i život koji On daje

U Jovanu 10, Isus kaže ne samo da je On Pastir, već i da je On vrata. On je i Onaj koji vodi i Onaj kroz koga ulazimo.

Ovo znači da se u život sa Bogom ne ulazi kroz samousavršavanje, versko izvođenje, duhovnu intenzivnost, ili ljudsko dostignuće. Ulazimo kroz samog Hrista. On je put u sigurnost, pašnjak, zajedništvo i život.

Isus nam ne samo pokazuje gde je život. On je naš život. On nas ne samo usmerava ka Ocu. On nas dovodi Ocu u Sebi Samom. On ne samo daje uputstva ovcama. On polaže Svoj život za njih.

Ovde Jovan 10 postaje duboko ličan. Pastirova ljubav nije sentimentalna. Ona je žrtvena. On zna da je vuk stvaran. On zna da je smrt stvarna. On zna da je greh stvaran. I On ne beži.

On polaže Svoj život.

Na krstu, Dobri Pastir postaje Jagnje koje je zaklano. On nosi ono što Njegove ovce nisu mogle da nose. On ulazi u tamu da bi nas doveo u Svoju svetlost. On daje Svoj život dobrovoljno, i uzima ga ponovo u sili vaskrsenja.

Zato kada kaže: „I dajem im život večni”, On govori sa vlašću raspetog i vaskrslog Sina.

Obećanje Pastira u Starom zavetu

Jovan 10 se ne pojavljuje niotkuda. To je ispunjenje čežnje koja se provlači kroz celo Sveto pismo. Bog je obećao da će Sam pasti Svoj narod.

U vreme proroka Jezekilja, vođe Izrailja izneverile su stado. Hranili su sebe umesto da se brinu o ovcama. Zanemarivali su slabe, bolesne, slomljene i rasejane. Nasuprot toj tami, Bog je dao obećanje: „Ja ću sam… tražiti ovce svoje.”

Kada Isus stane u Jovanu 10 i kaže: „Ja sam pastir dobri”, On otkriva da se ovo obećanje približilo u Njemu. Bog koji je obećao da će tražiti Svoje rasejane ovce došao je u telu. Pastir je ušao na polje. Božji glas se sada čuje u Isusovom glasu.

Ovo takođe znači da je Božje srce oduvek bilo pastirsko. Od Psalama do proroka, od izrailjske pustinje do galilejskih brežuljaka, Gospod je Onaj koji vodi, hrani, obnavlja i sabira.

I sada, kroz Svetog Duha, vaskrsli Hristos nastavlja da pase Svoj narod iznutra. On ne samo što stoji nad nama kao Gospod, iako jeste Gospod. On prebiva sa nama i u nama, vodeći unutrašnji život ka poverenju, poslušnosti, svetosti i ljubavi.

Niko ih ne može oteti iz Njegove ruke

Postoje reči u Jovanu 10 koje mnogi umorni vernici treba da čuju polako: „I niko ih neće oteti iz ruke moje.”

Isus ne kaže da se Njegove ovce nikada neće osećati slabo. Ne kaže da nikada neće biti iskušavane, nikada tugovati, nikada prolaziti kroz zabunu, ili nikada trebati ispravku. Ali kaže da su držane.

Hristova ruka nije krhka. Njegov stisak nije nesiguran. Njegovo čuvanje ne zavisi od naše emocionalne snage. Pastir koji je položio Svoj život za ovce neće nemarno izgubiti ono što je otkupio Svojom krvlju.

Ovo obećanje nije poziv na nemar. To je poziv na poverenje. Ovce i dalje slede. I dalje slušaju. I dalje se vraćaju kada odlutaju. Ali ispod njihovog sleđenja postoji dublja milost: njih čuva Pastir pre nego što su ikada naučile kako da čuvaju same sebe.

Postoje dani kada vera deluje malo. Tih dana, možemo jednostavno moliti: „Gospode Isuse, drži me.” Ta molitva nije slaba. To je jedna od najistinitijih molitava koju ovca može izgovoriti.

Pastir otkriven u slavi

Knjiga Otkrivenja je prvenstveno otkrivanje Isusa Hrista. Nije data da bi ispunila srce strahom, već da bi otkrila Gospoda koji caruje, koji pobeđuje, koji hodi među Svojim narodom, i koji ih bezbedno dovodi u punoću Božjeg obećanja.

Hristos Otkrivenja nije drugačiji Hristos od Pastira iz Jovana 10. On je isti Isus, sada viđen u slavi. Onaj koji je nekada hodio prašnjavim putevima pozivajući ovce po imenu jeste Onaj koji stoji pobedonosan, veran i blistav.

Ovaj stih drži zajedno dve prekrasne istine: Jagnje pase stado. Raspeti caruje. Onaj koji je položio Svoj život sada vodi Svoj narod ka živim vodama.

Otkrivenje nam pokazuje konačnu nežnost Pastira. On ne samo što izbavlja Svoje ovce od opasnosti; On ih dovodi sve do kuće. On ih vodi ka životu. On briše suze. On dovršava ono što je započeo.

I čak i sada, pre tog konačnog dana, On nam daje predukuse te brige. U molitvi. U Svetom pismu. U pokajanju. U tihoj utehi. U čudnom miru koji dolazi kada se spolja ništa nije promenilo, ali se Hristos iznutra približio.

Hod sa Pastirom u običnim danima

Jovan 10 nije samo za dramatične trenutke. On je za jutro kada se probudite umorni. On je za sudove, put na posao, tihu sobu, težak razgovor, neodgovoreno pitanje, skrivenu tugu.

Pastir nije prisutan samo kada se osećamo duhovno. On je prisutan u svakodnevnom životu, učeći nas da živimo svesni Njega.

Učimo da zastanemo pre nego što reagujemo. Učimo da se molimo pre nego što sve nosimo sami. Učimo da se vratimo nakon rasejanosti. Učimo da otvaramo Sveto pismo ne kao zadatak, već kao mesto slušanja. Učimo da sedimo u tišini i kažemo: „Govori, Gospode, sluga Tvoj sluša.”

Ponekad je hod sa Isusom jednostavan kao okretanje srca ka Njemu iznova i iznova tokom dana.

„Gospode, vodi me.”

„Gospode, drži me blizu.”

„Gospode, pomozi mi da čujem Tvoj glas.”

„Gospode, pripadam Tebi.”

Ovo nije mali život. To je život ovce sa Pastirom. On je skriven, postojan i svet. To je unutrašnji život koji se oblikuje Hristovim prisustvom.

Dopustiti Pastiru da ispita srce

Jovan 10 nas nežno poziva da ispitamo glasove kojima verujemo.

Neki glasovi obećavaju život, ali nas ostavljaju nemirnim. Neki glasovi laskaju našem ponosu. Neki glasovi nas drže uplašenim. Neki glasovi nas beskrajno podsećaju na naše promašaje, ali nas nikada ne vode ka Isusovoj milosti. Neki glasovi zvuče hitno, ali ne nose Pastirov mir.

Gospod ne traži od nas da postanemo sumnjičavi prema svemu na uplašen način. On traži od nas da postanemo duboko pažljivi prema Njemu.

Gde me Isus vodi u istinu?

Gde me poziva da izađem iz samozaštite?

Gde sam pomešao/pomešala Njegov glas sa sopstvenom strepnjom?

Gde me poziva da poverujem da sam držan/držana?

Pastir nas ispituje ne da bi nas posramio, već da bi nas oslobodio. On razotkriva tuđinčev glas kako bismo mogli da sledimo Njegov. On otkriva lažno utočište kako bismo se mogli vratiti u Njegovu ruku. On nam pokazuje naše lutanje kako bi nas mogao dovesti kući.

A kada nas dovede kući, ne dočekuje nas hladnoćom. On prima Svoje.

Kratka molitva

Gospode Isuse, moj Dobri Pastiru, nauči me da čujem Tvoj glas. Utišaj buku u meni i vrati me na mesto poverenja. Hvala Ti što me poznaješ potpuno i voliš me verno. Drži me u Svojoj ruci, vodi moje korake, i oblikuj moje srce da Te sledi. Pripadam Tebi, Gospode. Drži me blizu. Amin.

Pitanja za razmišljanje

1. Koji deo Jovana 10 najdublje govori vašem srcu upravo sada: biti poznat/poznata, čuti Njegov glas, slediti Ga, ili biti držan/držana u Njegovoj ruci?

2. Postoje li glasovi u vašem životu koji vas povlače dalje od mira, istine i blizine Isusa?

3. Kako biste ove nedelje mogli napraviti prostor da tiše slušate Pastira kroz Sveto pismo, molitvu i tišinu?

4. Gde treba da poverujete da vas Isus drži, čak i ako se osećate slabo ili nesigurno?

5. Kako bi izgledalo danas živeti kao neko ko zaista pripada Hristu?